Na zidu jedne neobične sobe visila je velika karta sveta. Nije bila obična karta. Na njoj su bile jasno ucrtane vremenske zone, meridijani, države, okeani i kontinenti, ali preko svake zone nalazio se po jedan mali sat. Kazaljke na satovima pokazivale su različito vreme. U Beogradu je bilo podne. U Londonu je bilo jedanaest. U Njujorku šest ujutru, dok je u Tokiju već bilo osam uveče. Sve je izgledalo potpuno normalno, sve dok se nije primetio jedan neobičan detalj. Ispod karte, tačno u njenom središtu, bio je postavljen veliki magnet. Niko nije znao ko ga je tamo stavio. Magnet je bio taman, težak i hladan na dodir. Oko njega nije bilo nikakvog natpisa. Samo mala strelica koja je pokazivala prema njegovom centru. Jednog jutra, čovek koji je proučavao kartu primetio je da se kazaljke na satovima više ne ponašaju normalno. Najpre je pomislio da su satovi pokvareni. Međutim, kada je prišao bliže, video je da kazaljke svih satova nisu bile usmerene prema brojevima na brojčaniku. Bile su okrenute prema magnetu. Kao da ih je nešto nevidljivo privlačilo. Kazaljka sata iznad Evrope lagano se pomerila. Klik. Zatim kazaljka iznad Afrike. Klik. Pa Azije. Klik. Jedna za drugom, kazaljke svih vremenskih zona počele su da se okreću prema istom mestu — prema magnetu. Čovek je pogledao kompas. Igla kompasa više nije pokazivala sever. Pokazivala je magnet na karti. Tada mu je palo na pamet nešto neobično: možda vreme nije bilo samo raspored brojeva na satu. Možda je svaka vremenska zona predstavljala neku vrstu nevidljive sile koja povezuje ljude, gradove i kontinente. Ako je u jednom delu sveta jutro, u drugom je noć. Dok neko doručkuje, neko drugi već završava radni dan. Dok jedan grad spava, drugi tek počinje da se budi. Sve je povezano, ali nikada nije potpuno isto. Magnet je, međutim, kao da je pokušavao da tu razliku ukine. Kazaljke su se sve više približavale zamišljenoj liniji koja je vodila prema njegovom centru. Na karti je izgledalo kao da se ceo svet okreće oko jedne tačke. Čovek je tada uzeo olovku i povukao tanke linije od svakog sata prema magnetu. Odjednom je karta počela da liči na ogromnu paukovu mrežu. Evropa, Azija, Afrika, Amerika i Australija izgledale su kao delovi jednog velikog mehanizma. „Možda je ovo pravi sat sveta“, pomislio je. Ne sat koji pokazuje koliko je sati, već sat koji pokazuje kako je svet povezan. Tada se začuo snažan zvuk. Klik! Sve kazaljke su se odjednom pomerile. Na trenutak su pokazivale potpuno isto vreme. Na karti je zavladala tišina. Zatim su se kazaljke ponovo razdvojile, svaka prema svojoj vremenskoj zoni. Čovek se nasmešio. Magnet nije promenio vreme. Nije mogao da pomeri Sunce, Zemlju ni meridijane. Ali je pokazao nešto drugo: koliko lako možemo zamisliti da iza obične karte postoji nevidljiva sila koja povezuje sve njene delove. Od tog dana karta je postala poznata kao Magnet vremenskih zona. Ljudi su dolazili da je gledaju. Neki su videli geografiju. Drugi su videli satove. Treći su videli magnet. A neki su u toj neobičnoj slici videli čitav svet — ogromnu planetu na kojoj se vreme nikada ne zaustavlja, već neprestano kruži, pomera se i povezuje ljude koji u istom trenutku žive različite sate. I svaki put kada bi neko pitao: „Koje je sada pravo vreme?“ Čovek bi pokazao na kartu i odgovorio: „Pravo vreme je svuda. Samo kazaljke ne gledaju uvek isti broj.“ A magnet je ćutao u sredini karte, privlačeći kazaljke svih vremenskih zona kao da čuva tajnu o nevidljivoj vezi između prostora i vremena.
**ZEMLJA GRUVA**
