Na velikom stolu prostirala se karta sveta. Nije bila obična karta kakvu smo navikli da gledamo u atlasu. Nije imala samo granice država, gradove, reke i planine. Ova karta je bila napravljena kao ogromna slagalica. Svaki kontinent bio je zaseban komad, sa svojim udubljenjima i ispupčenjima, baš kao delovi slagalice koji čekaju da pronađu svoje mesto. Na stolu su ležali Evropa, Azija, Afrika, Severna Amerika, Južna Amerika, Australija i Antarktik. Pored njih nalazili su se i manji delovi koji su predstavljali ostrva. Sve je izgledalo kao da je neko uzeo planetu Zemlju, isekao je na komade i pažljivo ih poređao po stolu. Prvi je uzet komad Afrike. Bio je velik i gotovo pravilnog oblika. Kada se pomerio malo ulevo, njegov severni deo približio se Evropi. Na mestu gde se završavalo Sredozemno more, činilo se kao da se dva dela skoro dodiruju. „Pogledaj!“ reče neko. „Kao da Evropa ima udubljenje, a Afrika ispupčenje koje može da se uklopi.“ Zatim je uzet deo Južne Amerike. Njena istočna obala izgledala je posebno zanimljivo. Kada se približila zapadnoj obali Afrike, oblik dve obale počeo je da liči na dve strane iste slagalice. Nije to bila savršena slagalica. More je između njih ostavljalo prostor. Ali što su se delovi više posmatrali, to je ideja postajala zanimljivija: obale kontinenata izgledale su kao tragovi nekadašnjeg zajedničkog oblika. Severna Amerika stavljena je iznad Južne Amerike. Njihovi oblici su se nastavili jedan na drugi, kao dva velika komada. Zatim je neko pokušao da Aziju približi Evropi. Ogroman komad Azije zauzeo je skoro polovinu stola. „Ovaj deo je baš veliki“, reče neko. „Zato i jeste zanimljiv“, odgovori drugi glas. „Ako je karta sveta slagalica, ne mora svaki komad biti iste veličine.“ Australija je ostala sa strane. Bila je kao poseban, zaobljen komad koji nije lako pronašao svoje mesto. Antarktik je stavljen na donju ivicu stola, kao beli komad sa zaleđenim ivicama. Onda se pojavilo pitanje: gde su ostrva? Mala ostrva počela su da se ređaju između velikih kontinenata. Jedno po jedno, kao sitni delovi slagalice, popunjavala su praznine. Neka su bila veoma mala, gotovo kao tačkice. Druga su bila dovoljno velika da se jasno vide na karti. Ali karta sveta kao slagalica imala je jednu posebnost. Nije se sastavljala samo po obliku kopna. Svaki deo imao je svoju priču. Afrika je nosila priču o pustinjama, savanama i velikim rekama. Evropa je bila ispresecana mnogim državama i kulturama. Azija je bila ogromna i raznovrsna. Severna i Južna Amerika pružale su se kroz različite klimatske oblasti. Australija je bila izdvojena kao poseban svet, dok je Antarktik čuvao najhladniji deo planete. Kada su svi komadi bili poređani, neko je pokušao da ih spoji u jednu ogromnu celinu. Ali tada je shvatio nešto važno. Karta sveta nije slagalica koju čovek može zauvek da sastavi u jednom jedinom položaju. Ona je prikaz planete, a planeta je mnogo složenija od slike na papiru. Kontinenti se mogu posmatrati kao delovi jedne velike celine, ali između njih postoje okeani, mora i ogromna prostranstva. Ipak, upravo u tome bila je lepota igre. Čovek je mogao da pomera kontinente, da ih približava, udaljava i posmatra njihove obale. Mogao je da zamisli kako su izgledali u dalekoj prošlosti i kako bi izgledali kada bi se karta pretvorila u ogromnu trodimenzionalnu slagalicu. Na kraju je ceo sto izgledao kao velika Zemljina slagalica. Svaki kontinent imao je svoje mesto, ali nijedan nije bio nevažan. Ako bi se jedan komad uklonio, slika sveta više ne bi bila potpuna. Tako je karta sveta pokazala jednostavnu ideju: svaki kontinent je poseban komad, ali tek zajedno daju sliku naše planete.
